Kada stvaramo, često osećamo ono poznato šaptanje ega – taj tihi glas koji kaže da smo bolji nego što možda jesmo, da zaslužujemo više, da smo iznad drugih.
Ego nas hrani iluzijama, gradeći zidove između nas i stvarnog puta ka majstorstvu. Postajemo zaljubljeni u sopstvenu sliku, u trenutke priznanja, u osećaj da smo „neko“.
Ali baš taj ego je najveći neprijatelj autentičnog stvaranja.
Kada ego preuzme kontrolu, zaboravljamo zašto smo uopšte počeli – da rešavamo probleme, stvaramo vrednost, da istražujemo nepoznato.
Umesto toga, pažnja se prebacuje na nas same, na našu predstavu o sebi, na osećaj nadmoći ili strah od neuspeha. Ego postaje barijera koja nas odvaja od suštine kreativnog procesa.
Kao što Ryan Holiday kaže u svojoj knjizi Ego is the Enemy, dokle god dopustimo da nas ego vodi, stalno smo u opasnosti da zastranimo.
Bez ega, fokus se vraća kreaciji, na proces učenja i istraživanja, na rad u kome smo potpuno prisutni. Kada prestanemo da razmišljamo o tome „šta će drugi reći“, otvaramo prostor za rast.
Ego je lukav – često se maskira kao samopouzdanje, kao osećaj sigurnosti. Ali prava sigurnost dolazi tek kada smo spremni da ego ostavimo po strani i uđemo u proces bez potrebe za odobravanjem.
U toj tišini, daleko od zvuka aplauza, otkrivamo pravu svrhu stvaranja.
Kada radimo bez ega, oslobađamo se pritiska da budemo savršeni i počinjemo da stvaramo sa autentičnom radoznalošću i strpljenjem.
Podseti se šta te zaista pokreće, zašto stvaraš, istražuješ. Dopusti sebi da budeš ponovo početnik, da grešiš, da preispituješ svoje stavove. Jer, u svetu kreativnosti, nisu najbolji oni koji žele da budu najbolji, već oni koji su spremni da stalno iznova uče, da se prilagođavaju, da postanu bolja verzija sebe.