Za pet godina od danas...

Neće biti važno koliko su ti plaćali obroke na poslu. Niti koliko je kancelarija bila moderna ili koliko je frižider bio pun pića.

Nećeš se sećati toga da li si imao najnoviji model stolice ili da li ti je teretana bila besplatna. To su detalji, stvari koje danas možda izgledaju kao privilegije, ali… za pet godina... one će biti potpuno nebitne.

Ono što će biti važno?

To su odnosi koje si izgradio. Ljudi s kojima si sarađivao, timovi koje si vodio, klijenti koje si inspirisao.

To je portfolio koji si stvorio, priče koje tvoji radovi pričaju, i uticaj koji si imao.

Pet godina od sada, jedino što će te zaista ispuniti jeste koliko si naučio – ne o alatima i tehnikama, već o sebi.

Da li si poslušao taj tihi osećaj? Jesi li imao hrabrosti da slediš svoje srce, čak i kad je put bio maglovit i neizvestan?

Prečesto zaboravljamo ono što je stvarno važno. Zaglavljeni u procedurama, pravilima, politikama firmi – veličamo nebitne stvari.

I dok razmišljaš o tome da li su svi „benefiti” posla na mestu, propuštaš da shvatiš šta zaista pravi razliku. Na kraju, nećeš se pitati da li su pravila u firmi bila savršeno napisana.

Pitaćeš se: da li sam stvarao, da li sam napredovao, da li sam rastao?

Pet godina od sada, bićeš na nekom drugom mestu.

Šta ćeš tada misliti o današnjem sebi? Hoćeš li biti ponosan na svoje rizike, na odluke koje su te dovele do toga da radiš ono što voliš? Ili ćeš shvatiti da si samo išao utabanom stazom, u potrazi za lažnom sigurnošću?

Vreme prolazi, a ono što ostaje nije broj sati koje si proveo na sastancima, niti lepe reči u e-mailovima. Ono što ostaje su iskustva, odnosi i rad koji za sobom ostavljaš.

Radi ono što ti osećaj govori, stvaraj sa strašću, gradi odnose koji traju – jer to je jedino što će biti važno.

Sve ostalo je samo buka.