Mladi čoveče, da li znaš kako je to biti istinski slobodan? Da li znaš kako zvuči tišina? Možda ne znaš, a možda nikada nećeš ni saznati. Jer živiš u vremenu neprekidne konekcije, u svetu koji te uči da je biti offline isto što i ne postojati.

Bilo je drugačije. Nekada. Sećam se vremena kada internet nije bio osnovna potreba, već retkost. Kada nije postojalo hiljadu prozora otvorenih u glavi, hiljadu očekivanja i notifikacija koje zahtevaju našu pažnju. Kada je komp bio samo alat, a ne portal u beskrajnu oluju informacija.

Tada su postojale noći, kasne i tihe, kada bi ekran bio jedini izvor svetlosti. Muzika sa harda bila je sve što smo imali, ali i sve što nam je trebalo. Nije bilo algoritama da nam sugerišu šta da slušamo, šta da volimo, šta da budemo. Bila je to samo tišina. Ne apsolutna, već ona unutrašnja. Tišina u kojoj je svaka misao bila naša, neprobuđena ničim spolja. U toj tišini postojala je sloboda.

Danas je drugačije. Danas smo povezani na sve, osim na ono što je najvažnije – na sebe. Svet je postao prebrz, preglasan, prenatrpan. Naši umovi neprestano vibriraju, podešeni na ritam notifikacija, feedova, trendova, algoritma. Zaboravili smo kako je biti odvojen od svega toga. Zaboravili smo kako je to biti sam.

Razmisli o ovome: šta bi se desilo da diskonektuješ laptop? Da ugasiš telefon i isključiš internet? Da ostaneš samo ti, sa sobom, sa sopstvenim mislima i tišinom? U početku bi te uhvatio nemir, taj osećaj praznine koji nas plaši. Ali u toj praznini krije se nešto dragoceno – prostor za tebe.

Sećam se kada sam prvi put otkrio dizajn. Bilo je to vreme kada UI kitovi nisu bili ni reč. Nije bilo YouTube tutorijala koji ti kažu kako da uradiš svaku sitnicu. Sve je bio eksperiment. Greške su bile prirodni deo procesa, a nesavršenosti su bile očekivane. Bilo je to vreme stvaralaštva oslobođenog pritiska savršenstva.

A sada? Sada imamo sve alate ovog sveta, ali smo izgubili smisao. Sve je unapred osmišljeno, unapred usmereno, unapred servirano. Gde je tu prostor za grešku? Gde je prostor za originalnost? Gde je tu prostor za tebe?

Ironija je u tome što nam beskrajna povezanost nije donela slobodu. Naprotiv, učinila nas je robovima. Robovima brzine, robovima očekivanja, robovima ideje da uvek moramo biti prisutni, dostupni, konektovani. A sloboda? Ona se krije u diskonekciji. U trenutku kada ugasiš svet i okreneš se sebi.

“Matriks” u kojem živimo te uči da je biti online isto što i biti živ. Ali postavi sebi pitanje: ako si uvek povezan na mrežu, kako ćeš ikada biti povezan sa sopstvenim umom? Kako ćeš pronaći tišinu u svetu buke?

Mladi čoveče, možda ti ne mogu objasniti ovaj osećaj. Možda nikada nećeš saznati kako je to kada melodija povuče tvoje misli u trenutak gde je sve jasno, gde je sve jednostavno. Ali ako ikada poželiš da saznaš, isključi sve. Tada ćeš shvatiti koliko je važno osamljivanje. Tada ćeš osetiti šta znači biti slobodan.

Jer sloboda nije u svetu koji nas okružuje. Sloboda je u tišini našeg uma. Isključi se da se ponovo uključiš.